Na žegi

Da čovjeku po žegi može svašta da se dogodi i da ništa ne treba da ga čudi nek ova kratka priča primjer ponudi.
Devedestih godina u Iraku, u posjeti jednoj vojnoj bazi u izgradnji, stotinjak kilometara južno od Bagdada, ja i dvojica kolega nismo mogli ući bez propusnica, a za ove su bile potrebne fotografije koje nismo imali. Rekoše nam da u nekom selu dvadesetak minuta udaljenom, ima fotograf pa da idemo tamo po slike.
Selo, ako se to tako može nazvati, je teško opisati, Prije liči na skup nabacanih favela, a u glavnoj ulici meso na čekrku visi ispred radnje dok kanalizacija mirno teče potočićem posred ulice. Nadjosmo nekako tu improvizovanu baraku, od nekih naslaganih limova i sl. i unutra njega…fotografa. Bilo je negdje oko podne, vrućina nesnosna, a on je ležao na zemljanom podu i jedva da nas je i pogledao. Klimnu glavom da je on taj koga tražimo, ali da nas slika nije htio ni da čuje. Jednostavno nije htio sa poda da ustane. Vidimo mi da je djavo odnio šalu, počesmo da mu nudimo da platimo kolko kaže, ali on samo glavom odmahuje i na kraju nam reče da dodjemo sutra.
Prenoćismo tu noć na bazi bez dozvole, a sutra ponovo odosmo u selo, al od “fotografa” ni traga. Morali smo da se vraćamo u Bagdad za uslikovanje, a usput je samo jedan vojni kamion, dva vozila ispred nas, od nečega eksplodirao tako jako da je auto koji je mimo njega prolazio odletio dvaest metara dalje, a krater na putu je bio najmanje prečnika tri metra i oko metar i po dubok. Obidjosmo ga brzo dok još niko nije na uvidjaj došao, a kad smo se istim putem vraćali nije bilo ni traga rupi kao da se ništa nije ni desilo…i to sve po žegi i u ratno vrijeme.